Литургискиот живот на прогонетата Црква
Неодамна, со благослов на Неговото Преосвештенство Епископот Тимочки г. Јустин, од печат излезе најновиот, 39-ти број, на „Гласник“-от на Тимочката Епархија. Помеѓу содржините на периодиката се наоѓа и интервјуто, коешто со Неговото Преосвештенство Епископот брегалнички и Местобљустител битолски г. Марко, го водеше соработникот на периодиката г. Давид Марковиќ.
Во продолжение го објавуваме интервјуто со Епископот г. Марко, коешто дословно е превземено од гореспоменатата периодика.
Литургијски живот прогоњене Цркве
После неколико покушаја у предходним бројевима „Гласника“, кроз разговоре са Архиепископом Јованом и протераним монасима манастира Трескавац код Прилепа који се сада силом прилика налазе у селу Лагово, надомак истог града - да што успешније представимо актуелно стање у коме се налази Православна Охридска Архиепископија (ПОА) и њени припадници, „дошао је ред“ и на разговор са Његовим Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г.Марком .
Пре но што вам представимо сам разговор, са његовим преосвештенством Марком, вредно је подсећања, да се стрепња од нових прогона, коју смо изразили у предходним бројевима нашег листа, нажалост поново обистињује али овога пута на још отворенији и безобзирнији начин. Наиме, интервју који је пред вама рађен је у атмосфери огорчености, једа и неверице да актуелна власт Републике Македоније спрема поновно суђење Архиепископу Јовану и то за дело за које је већ неколико пута ослобађан, а да се Његово Блаженство и даље налази у затвору. И поврх свега тога, да јед буде још већа, не тако давно - уочи самог почетка Васкршњег поста, наш саговорник, Владика Марко, био је грубо малтретиран и на најбруталнији начин избачен са градског гробља у Битољу !
Рекли би смо - и ако је од македонских власти много је ....
Владико, пре свега да вам се у име наших читаоца и свих православних верника наше епархије захвалимо на времену које сте нам посветили за овај разговор и поред свих обавеза које имате - наиме ви сте сада на релацији Битољ – Штип - Солун; о чему се заправо ради ?
Ако ми дозволите да најпре поздравимо Вашу редакцију, такође и читаоце „Гласника” и да ми Вама захвалимо, за простор који нам дајете у Вашем часопису да кажемо пар речи о актуелном стању у Охридској Архиепископији. Вама је већ познато да се канонска Црква у Р. Македонији налази у катакомби, али с Божјом помоћу развија се и шири се, па се на то односе и обавезе на релацији коју сте поменули у Вашем питању. Наиме, од прошле године, тачније непосредно пре него што је наш Архиепископ г. г. Јован био по други пут затворен од македонских Власти, наша смерност је изабрана за епархијског архијереја брегалничке епархије са седиштем у Штипу (град који се налази у источној Македонији). Будући да у том крају нисмо имали параклис литургијски живот је био веома отежан; пошто су људи морали да путују по сто и више километара да би присуствовали Литургији. Значи приоритет нам је био да нађемо место за служење и хвала Богу један верник је отступио део своје куће за параклис. Од тада тамо служимо редовно и долазе верници из оближњих градова, тако да се Литургијска заједница свакодневно повећава. Али то је тек почетак и предстоји нам још много посла да црквени живот организујемо у свим градовима те Епархије. Док је Архиепископ у затвору, као његов заменик, имамо обавезе и у Архиепископији која је привремено са седиштем у Битољ, а и теолошке студије у Солуну се настављају па могу рећи да нам је време добро попуњено.
Овде не можемо а да не поставимо питање које се једноставно намеће као најбитније у овом тренутку - како је Архиепископ Јован и какви су, по вашим сазнањима, наредни потези власти у вези са процесом против њега?
Већ смо рекли да је Архиепископ г. г. Јован по други пут у затвору, захваљујући монтираним судским процесима који су постали пракса када је у питању канонска Црква у Р. Македонији, односно Православна Охридска Архиепископија. Заиста се наш Архиепископ показао као велики исповедник вере и достојан и непоколебљив сведок истине чак и у затвору. Али услови у којима он преживљава, најблаже речено су очајни! Сазнали смо да у затвору има дупло више затвореника него што има капацитета, па зато морају у једној ћелији да буду по пет-шест, а негде и више људи. Са Архиепископом у ћелији има још петоро људи. Хигијена је, по нашем сазнању, на једном незавидном нивоу а и нема адекватне хране за болеснике који имају потребу од дијете као што је то случај са Архиепископом који је, захваљујући свим овим стресним ситуацијама, као што вероватно знате оболео од шећерне болести. Пошто право на посету имају само његова мајка и сестра, користимо прилику да по њима пошаљемо дијеталну храну и лекарства која су му потребна за редовну терапију. Чујемо се телефоном, када Архиепископ дође до реда да се јави, и као прави пастир Цркве он нас теши и охрабрује да истрајемо до краја често, позивајући се на речи да без крста нема васкрсења. Када се на све ово дода и то да у затвору нема права да носи мантију и да се причешћује, не остаје нам ништа друго осим да се Богу молимо да му да благодат и снагу да све издржи. Пре нешто мање од месец дана, а после великог притиска разних међународних организација, Основни суд у Велесу одлучио је да Архиепископу смањи затворску казну за три месеца, односно до првог Маја ове године. Колико се из овога види да је то политичка одлука, толико се види да је у питању велико лицемерје, јер је већ заказано ново суђење пред истим тим судом, наравно монтирано, за тобожње малверзације у три епархије за које је Архиепископ већ једном био ослобођен. А да би иронија била већа, суђење је заказано на Велики четвртак, дакле, дан у којем је Христос био суђен и осуђен помоћу лажних сведока.
Како јавност у Грчкој реагује на ситуацију у којој се налази ПОА и Владика Јован, и да ли је тамошња јавност и у коликој мери обавештена о догађањима у Македонији?
Сваки добронамерни и истинољубиви човек осуђује терор који се спроводи над Охридском Архиепископијом и над нашим Архиепископом посебно. Ми користимо сваку прилику да обавестимо целокупну јавност, не само грчку, за ситуацију у којој се налазимо и преко интернета и разних медија па и у личним контактима, верујући да нема ко није чуо да се један православни Архиепископ у двадесет и првом веку налази неправедно у затвору. Али мислим да је у глобали, православни свет и сувише пасивно реаговао на све оно што се догодило са Православном Охридском Архиепископијом. Други ће судити дали ми на ово гледамо превише субјективно, али, ипак, мислимо да постоје људи у Православљу који би могли да искористе свој положај како би помогли, не лично некоме, него самој Цркви у целини.
У уводној речи овог интервјуа смо поменули да сте имали великих проблема пре извесног времена на Битољском гробљу – шта се заправо тада догодило?
То се десило на празник Задушница. После Свете Литургије, која је била у Параклису у Битољу, по нашем православном обичају, отишли смо на гробље да направимо помен нашој преминулој браћи и сестрама. Када сам почео са молитвом, видео сам да долази један расколнички свештеник са још двојицом особа у цивилним оделима. Није ми било тешко да одмах препознам да су то исти они људи који су направили проблеме када је Архиепископ, пре скоро пет година, ушао у Саборни храм у Битољу да изврши чин крштења. Када су дошли до мене, расколнички свештеник није био са њима и схватио сам да он није имао храбрости да се суочи лично са мном па им је само показао кога треба да избаце и вратио се. Почели су да ме понижавају пред верницима, говорећи да ја нисам никакав свештеник, да сам издајник и да треба да напустим гробље. Ја сам се томе супротставио и рекао сам њима да они немају права да ме избацују са гробља јер она просто нису њихова, а ја сам позван овде да направим помен и да не одустајем од тога. Тада су ме и физички напали и почели да ме гурају, ударајући ме по леђима и у једном тренутку су ме толико јако гурнули да у мало нисам пао али је настрадала кадионица коју сам држао у руци. Скроз су је покидали! Онда су наши верници, али не само наши него и њихови, стали у моју заштиту што је ове хулигане мало зауставило а ја сам затражио да неко позове полицију. Када је после дужег чекања, полиција најзад дошла, пришао нам је један полицајац и уместо да заштити нападнуту страну, он се ставио у њихову заштиту. Затражио је да се легитимишем и да кажем којој цркви припадам. Када је добио одговор да сам из Охридске Архиепископије рекао ми је да напустим гробље или да уђем у расколничку канцеларију, која се налази у близини гробља, и да тражим дозволу од старешине храма. Заиста безсмислено, али у овом случају нисам само ја оштећен као епископ и грађанин него и остали верници којима је ускраћена могућност да на своје гробље позову канонског свештеника. Али хвала Богу за све, па и за ова искушења. Наше је да се боримо и да не одустајемо, јер знамо да Бог само испитује нашу веру и трпљење и увек је са нама у свим тешкоћама. То смо више пута осетили.
У више наврата се преко скопских медија, а то су преносиле и неке наше информативне куће, могло чути да се челници расколничке „мпц“, тобож спремају за „озбиљне“ разговоре са представницима СПЦ - колико истине има у овоме?
Њихова „озбиљност“, не само са што се тиче преговора, него и према свему другом што раде, види се у томе што не одустају од даљег прогона, шиканирања и јавног омаловажавања канонске Цркве у Р. Македонији. Пошто за нас још увек постоји „ембарго“ да јавно изразимо своје мишљење, они (расколници) то користе да би обманули, ако је икако могуће, целокупну јавност. Али им то све мање успева с обзиром да су ту исту јавност већ небројено пута слагали. До сада су више пута најављивали преговоре и слали писма у Патријаршију али се видело да је то све фарса и да тиме само желе да што више времена прође, а од истинског покајања ни трага ни гласа. Да се ово не протумачи погрешно - Нисмо ми против преговора, али барем за сада не видесмо ни један конкретан корак са њихове стране. Не може бити никаквих преговора док не престану са монтираним судским процесима против нашег Архиепископа и док га не ослободе затвора, јер сви знају да су га они тамо бацили. И све док они не схвате да Охридска Архиепископија није „такозвана“ већ канонска Црква која има Томос, јерархију и веран народа. Морају престати и са ширењем лажи у јавности да смо ми секта, само зато што су помоћу државних власти успели да нам одузму све храмове и манастире па сада морамо служити по приватним кућама и становима. Не бих даље коментарисао њихове најновије најаве. Време ће показати дали у томе има нешто озбиљно, али обзиром да живимо у једном веома динамичном времену, верујем да нећемо дуго чекати.
Пре неколико дана је до нас дошла вест да је једна делегација „мпц“ посетила и Васељенског патријарха – међутим колико је народ који припада расколничкој „мпц“ и цела јавност у Македонији упозната са епилогом ове посете?
Није први пут да расколници иду код Васељенског Патријарха тражећи да им он реши проблеме. Као и увек Патријарх се залагао за канонско решење а то је пре свега путем покајања. Али им је и овога пута истакао чињеницу, да је кључ за решавање њиховог проблема Архиепископ Јован. Када су се вратили, није било много коментара о том сусрету (иако је био помпезно најављен!) показујући тиме да им није много одговарао Патријархов став. Међутим медији у Р. Македонији су добили изјаву од секретара Патријаршије коју су дословно пренели. Тако да је наше је мишљење да не могу много манипулисати јавност јер се данас до информације веома лако долази.
Реците нам Владико, шта се дешава са дуго најављиваним, од стране нове власти, променама закона о „верским заједницама“ и да ли ће то помоћи решењу ситуације?
Још увек важећи закон, који нам је остао из комунистичког времена(!), предвиђа да за једну вероисповест може бити регистрована само једна верска заједница. Свакако једна демократска држава која претендује да буде чланица Европске Уније не може имати такав закон који у суштини подстиче верску дискриминацију. На захтев међународне заједнице, по нашем сазнању, тај нови закон је већ стављен на папир али га ми на жалост још нисмо видели, иако смо то тражили. Шта пише у њему - можемо само претпостављати али верујемо да неће проћи код Европске Уније ако и на било који начин врши или подстиче верску дискриминацију. Није прошло ни годину дана откако је у Р. Македонији дошло до промене власти. Наше је мишљење да, бар за сада, она није много допринела повећању верске толеранције. Надамо се да ће притисци из међународних организација, који су морамо рећи интензивни, имати позитивни ефекат. За сада нам остаје само да сачекамо и наравно да се молимо да све буде воља Божја.
Преосвећени, реците нам које су редовне активности ПОА у овим тешким временима за Цркву и како напредују радови на Ставропигијалном манастиру Св. Јована Златоустог у Нижепољу, који је само да подсетимо, на захтев расколника био порушен од стране власти ?
С Божјом помоћу трудимо се да окупљамо народ првенствено на Литургији и да служимо на што више места. Што се тиче ставропигијалног манастира, сестринство се ангажује око уређивања конака у коме живе, међутим не можемо ризиковати да градимо храм а да нам га власт опет сруши са објашњењем да нисмо регистровани. Нити смо финансијски моћни да предузмемо неке позамашне радове да би манастир био што пре изграђен. Све у свему трудимо се с Божјом помоћи, колико нам то дозвољава материјално стање, да уредимо ово што сада имамо. Није само сестринство из ставропигијалног манастира у таквом стању. Сво монашто Охридске Архиепископије, као што већ знате, је избачено из својих манастира и живи по приватном кућама и становима. Верујте да није лако живети монашки у таквим условима. Да се уместо сваког јутра слободно и растерећено помоле Богу, они се моле у страху да ће им полиција сваког момента закуцати на врата. Особито говорим о монахињама које су у свој овој ситуацији најневиније жртве. Али верујемо у Бога и Њему се надамо, да ће се сва ова жртва исплатити и да ћемо се, по Његовој милости, с Њим вечно радовати у Царству Његовом. За ништа се друго у овом свету не вреди жртвовати, осим за Онога који се за нас жртвовао, поднео страдања на крсту и смрт, али и Васкрсао и нама показао пут ка вечном животу.
Ваше Преосвештенство, на крају нам преостаје само да вас замолимо да се у част предсотјећег празника Христовог Васкрсења обратите читаоцима нашег листа а ми вам се уз молитвене поздраве Архиепископу Јовану, захваљујемо за овај разговор .
Наша је вера крстоваскрсна. Сваки пут се Васкрсење повезује са крстом односно страдањем. И за нас верујуће нема радосније поруке од те да је Христос Васкрсао. То Васкрсење даје смисао целом нашем животу. Ако нема Васкрсења не вреди било шта чинити у овом животу. Не вреди чак ни живети без Васкрсења, јер ће све пропасти са нашом смрћу. Али кад Васкрсења има(!), све је другачије. Васкресење нам даје снагу да дамо, ако се од нас то тражи, и живот земаљски да би преко Васкрсења добили Вечни живот. Нека дакле буде Васкршња порука, -Да Богу завапимо да нам снаге и благодати да, како би крст који смо добили изнесемо до краја -до Васкрсења.
Још једном поздрављам Вашу редакцију и све читаоце са најрадоснијим поздравом: Христос Воскресе - Воистину Воскресе!