Pravoslavna Ohridska Arhiepiskopija

Разговор са Његовим Блаженством
Архиепископом охридским и Митрополитом скопским
Г. Јованом

За Православље 15 март 2006 године, Новине Српске патријаршије

Одлуком Врховног суда Републике Македоније Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован (Вранишковски) је после 220 дана проведених у централном скопском затвору Идризово пуштен на слободу. "Изражавамо наду да је ослобађање Архиепископа Јована радостан догађај за све грађане Републике Македоније, без обзира на верску и националну припадност, јер представља корак напред у поправљању слике наше отаџбине пред међународном заједницом ", стоји у саопштењу Православне Охридске Архиепископије.

Одмах после изласка из затвора, Његово Блаженство Архиепископ Јован је служио свету архијерејску Литургију и том приликом се у беседи захвалио Богу што му је дао снаге да издржи неправедни прогон и затворску казну. Заблагодарио је што су га све време подржавали Епископи, свештеници и верни народ који није одступио од вере православне, иако су разни непријатељи ударили на њиховог пастира.

У августу 2004. године Врховни суд Републике Македоније је осудио Архиепископа Јована на осамнаест месеци затвора. Изречена казна је потврђена средином 2005, након што је Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве издао Томос о аутономији Охридске Архиепископије, а Митрополита Јована именовао за Архиепископа и Митрополита. Македонске власти су тврдиле да ова два догађаја међусобно немају узрочно - последичне везе, поричући да је изрицање казне повезано са вишедеценијским канонским спором између Српске Православне Цркве и расколничких епархија организованих у неканонску " Македонску Православну Цркву".

Блажењејши Архиепископ Јован је у централни затвор Идризово отишао 26. јула 2005. године, када је казни од осамнаест месеци додато и годину дана из условне казне за "самовољу и насиље" (због покушаја да крсти унуку своје сестре). На његово утамничење Српска Православна Црква је, заједно са другим помесним Православним црквама и читавим хришћанским светом, раеговала одлучно, обавештавајући све значајне европске и светске институције о кршењу људских права и слобода у Републици Македонији.

Врховни суд Републике македоније је у септембру 2005. године одбацио две од три тачке оптужнице које су Архиепископа Јована теретиле за "ширење националне и варске мржње, подела и нетрпељивости". После свега, на основу жалбе за смањење затворске казне, повучена је и казна која ја од условне претворена у извршну, тако да је Врховни суд недавно казну затвора смањио са осамнаест на осам месеци, колико је Архиепископ Јован и провео у затвору.

Ваше Блаженство, пуштени сте из затвора Идризово где сте се налазили на издржавању затворске казне због наводног "распиривања националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости". Провели сте у затвору 8 месеци. Како изгледа "затворско" искуство једног православног епископа?

Идризово је казнено-поправна установа, у којој се, по свему судећи, практикује само оно прво. Додуше, не верујемо да су у управи затвора очекивали поред тога што су нас казнили да ће нас и преваспитати, али није уопште добро што из затвора скоро нико не излази преваспитан. Затвор је постао добра школа за криминалце: уколико они који улазе нису били много вешти у криминалним радњама, у затвору некако доспецијализирају. Може се научити како се отварају сефови са слушалицама, како да се преваре алармни системи, како се фалсификују исправе, новац или бројеве на шасијама аутомобила, као и какве све начине постоје за шверц законски забрањене робе. Али оно што је најпотресније и оно што са сигурношћу умањује, и казнени и преваспитни карактер затвора је велики број затвореника који су зависници од дроге. Да будемо искрени, много пута смо размишљали о томе зашто уопште те људе затварају кад они затвор носе са собом. Додуше и многи други људи који нису у затвору, а нису ни зависници од наркотика, носе затвор са собом. Јер, шта је друго затвор него живот са принудним ограничењима. Највеће од свих ограничења наравно је ограничење дужине земаљског живота који се детерминира смрћу.

Тако, ако се успе вером превазићи ограничење причињено смрћу, која је у суштини и најгори затвор, може се бити у затвору слободним, или боље речено, само физички ограниченим. Затвор нема снаге да везује и ограничава духовне потенцијале. Најгоре је то што је међу затвореницима врло мало оних који траже истинску слободу. Већина чезне само за физичком слободом и будући да им је она ускраћена, затвореници су потиштени, меланхолични или параноични.

Какав је био однос затворског особља према Вама? Нису Вам дозвољавали богослужење, чак ни причешће. Како сте се борили?

Природно је што ово питање некако изазива највише интересовања и одговарао сам на њега скоро у свим интервјуима које сам дао откако сам отишао у затвор. Свима кажем скоро исто, а то је да се са политичким затвореницима поступа мало другачије него са осталима. Прво, по природи ствари, откако је пао комунизам не би требало више да има политичких затвореника. Нажалост, у Р. Македонији није тако. Само кратко време пре мог доласка у Идризово, са законом за општу амнестију који је уследио после грађанског рата у Р. Македонији, отпуштен је из затвора бивши градоначалник Гостивара. Он је био осуђен за исто кривично дело као што је и наше: истакао је албанску заставу коју Албанци сада, сасвим слободно и чак заштићени законом, могу да истичу на јавним местима. И њему као и мени била су ускраћена многа права која, рецимо, законски следују. Римокатолицима је дозвољено за Васкрс, Божић и друге празнике да служе мису за затворенике римокатолике. Нама не само што није било дозвољено да служимо, иако су то тражили и други затвореници, него није било дозвољено да нам донесу и Свето Причешће. Сећамо се једанпут, писали смо писмени захтев да нам дозволе да нам донесу Причешће. Било је у току Богородичног поста и будући да нису нам одговорили надали смо се да ће пустити свештенике да ми донесу Свето Причешће. Припремали смо се за причест, али ујутро, кад су дошли свештеници нису их пустили. То је једно од ограничења које нам је пало најтеже. Било је и многих других ограничења која су важила једино за нас. Познато је да су сви затвореници у Идризову били обућени у приватна одела која су донели од куће. Једино су нама скинули расу са којом смо дошли у затвор. Да не причамо о књигама особито на грчком и српском над којима је требало да прође дуга процедура контроле и којом су нам месецима задржавали књиге. Али то је био неки програм за наше кажњавање, јер као што смо већ рекли, програм за наше преваспитивање био им је безнадежан.

Какав сте имали однос са затвореницима? Да ли их је интересовало због чега сте осуђени? Да ли су у Вама видели духовника или себи равног "затвореника"?

Пропаганда која је вођена од средстава за информисање против Православне Охридске Архиепископије и против нас лично, допринела је да се и код затвореника развију многе предрасуде. Потребно је било да прође доста времена да се са некима од затвореника успоставе лични односи. Већина је врло брзо схватила да смо ми осуђени на правди Бога. Као највећу потврду за то била је преурањена смрт судије који нас је осудио на затворску казну. То је било као нека прекретница и код оних најсумничавијих. Али драго нам је што само неколико дана пре нашег ослобађања чули да затвореници причају да смо једини затвореник који се није посвађао ни са ким. Иначе, затвор је средина коју карактерише отсуство духовности. То је нека икона пакла у коме све постоји принудно. Нико није дошао у затвор зато што воли и зато што је љубављу привучен да тамо буде. Тако, у Идризову је права реткост са неким водити духовне разговоре, поготово зато што су затвореници, бар већина њих, прележали две болести: безбоштво комунизма и јерес схизматика.

После неправедног робијања, да ли је у Вама пољуљано поверење у земаљску правду?

Још од почетка хришћанства, још од првог века, хришћани су били убеђени да је њихова отађбина на небу, а не овде на земљи. Следствено томе, убеђени су били да се овде на земљи не може се остварити ни Божја правда. Црква се на Западу организовала као држава, дакле са могућношћу да буде и правна, али, као што је познато, то није допринело да се успостави Божја правда на земљи. И то једино зато што је немогуће успоставити потпуну правду у овом палом свету. Истинска правда је есхатолошка категорија и она ће наступити после Страшног суда. Не само после нашег суђења и затварања, него и много времена пре тога, нисмо се надали да се на земљи може постићи коначна Божја правда.

Ваше хапшење пропраћено је са осудом и негодовањем широм демократски развијеног света. Гласови подршке су стизали са свих страна. Да ли су они долазили до Вас и како сте их прихватали?

Понешто од тога су јављали средства информисања у Р. Македонији. Могли би да кажемо да је то један диван осећај кад знаш да те Црква не заборавља, да се Бог, али и браћа по вери, сећају на тебе чак и кад си сишао до дна пакла. Често смо размишљали и интересовали се шта затвореници доживљају кад добију неко писмо, пакет са неким стварима, или кад се чују телефоном са неким кога воле. Сваки покушај изражавања неке пажње према затвореницима, чак и онај најмањи и скоро безначајан изазива осећај наде и осмишљава бесмисленост затворског амбијента. Оно што највише недостаје у затвору јесте љубав. Када затвореници приме љубав, као што смо већ рекли, чак и преко најнезначајније ствари, њихова се изгубљена нада повторно рађа. Бићемо искрени, без обзира на то што смо Архиепископ, без обзира на то што се одавно већ бавимо духовном атлетиком, у затвору смо били и затвореник и зато није нам било туђе ово предходно поменуто. Лепо је да будеш загрљен љубављу, па ако је љубав јача од смрти, ако љубов може да изводи из пакла, онда колико је лакше да се љубављу олакшају затворски дани.

Како видите решење проблема у Македонији? Јесу ли могуће некe промене?

Ако овим питањем мислите на то дали ће престати гоњења Епископа, свештеника и побожног народа Православне Охридске Архиепископије, то је сасвим неизвесно, чак и у случају да законом региструју Цркву као верску заједницу у Р. Македонији. Наравно, у том случају биће много теже да државни власти врше овакве дрске упаде у рад Цркве, али могу да нас ометају да градимо храмове или сличне ствари.

Ако, опет, мислите дали ће расколници некад бити у јединству са Црквом, то је немогуће без њиховог покајања. Овај проблем не може и не сме бити решаван дипломатијом, него црквеном акривијом. Расколници су се огрешили о јединство Цркве и нема друге да буду примљени него преко покајања. Не само што они треба да буду свесни да су погрешили и за то да траже опроштај, него њихова схизма треба да буде лекција за читаву Цркву како се не сме поступати у Цркви. Али то се неће десити док они себе заваравају да служе Литургију и нису свесни да сва њихова "богослужења" не разликују се од театарске претставе. Поуздано знамо да код расколника има и таквих који су сасвим свесни да нису Црква, али то их не брине. Они живе лепо од тога што други верују да су они Црква, али има и таквих, и заиста нам их је жао, који су до те мере самообмањени или, како кажемо, у прелести да сматрају да без обзира што су у схизми, њихова Литургија је спасоносна и освећујућа. Они или не познају теологију Цркве или су упали у прелест. Није немогуће да је и једно и друго.

После осам месеци робијања активно се враћате пастирском раду у Вашој Архиепископији. Каква је ситуација? Да ли се на вернике Охридске архиепископије и даљe врше притисци?

Захваљујући живоме Богу који пастироначалствује Своју Цркву, показала се и у нашим данима древна истина да је "крв мученика семе за нове хришћане". Ми смо то некако предосећали још пре нашег уласка у затвор да ће се овим сведоћењем засилити вера, оснажити трпљење и укотвити нада православних хришћана у Р. Македонији. Али, сада, после нашег изласка из затвора то се јасно види и очитује. Ми и раније нисмо имали довољно простора да сакупимо све вернике на Литургију. Често пута, кад су то дозвољавали временски услови, служили смо Литургије напољу. Али сада, после нашег изласка из затвора видимо да има још мање простора. За сада служимо у пет градова у Р. Македонији, на осам места за богослужење. Показује се да је то премало.

Што се тиче тешкоћа и притиска које праве власти, по свему судећи, они остају. Њихова пропаганда против Православне Охридске Архиепископије је смислила да тачно на дан нашег изласка из затвора објаве онај документ да нас је новчано помогла српска влада. Тај им се план помутио јер некако је Бог уредио да из затвора изађемо неколико дана раније него што су они то планирали. Већ је познато да архирасколник Стефан, на Чисти понедељак, имао "радни ручак" са Претседником Р. Македоније, г-дином Црквенковским и Председником владе, г-дином Бучковским. На чисти понедељак, када многи хришћани ниту једу, ниту пију, архирасколник је имао ручак са челницима државе да се договоре за нова гоњења Православне Охридске Архиепископије. Али ми свој пут знамо, то је пут сведочења и исповедништва и молимо само да нам је Бог на помоћи.



Бранимир Нешић