Pravoslavna Ohridska Arhiepiskopija

Од печат излезе најновиот број на „Браничевски весник“, списанието на браничевската Епархија, коешто излегува со благослов на Неговото Преосвештенство Епископот браничевски г. Игнатиј.

Покрај изобилието на теми, распределени низ различните рубрики на списанието, носечки наслов на посочениот број е интервјуто со Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, коешто тој го има дадено за „Браничевскиот весник“,  за време на неговата посета на браничевската Епархија на 14ти Ноември 2011 година.

Ваше Блаженство, скоро сте докторирали на Теолошком факултету Солунског Универзитета на тему: „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми. Упоредно излагање теологије Светог Максима Исповедника" и тим поводом сте рекли да је то Ваша теоријска потврда теми јединства Цркве након Ваше практичне потврде. Сходно томе, кажите нам шта представља јединство за саму Цркву, нешто о томе да јединство Цркве није декорација или додатак Цркви, већ сама Њена суштина.

Јединство Цркве је основа њеног постојања. Смисао црквеног постојања је јединство њених чланова прво са Богом, а друго, али не и мање важно, да сви ти чланови Цркве буду у међусобном јединству у телу Христовом. Христос је дошао на земљу, примио људско тело и постао као један од нас, људи, само да би свакога појединачно, али и све нас заједно сјединио са Њим, а преко Њега и са Богом Оцем у Духу Светом. Са друге стране, није тајна да је Црква још из времена после васкрсења и вазнесења Христовог расецана у деобама, схизмама и јересима. Оно што је задавало највише потешкоћа у раду који сте поменули, било је како да се објасне појмови: „једна Црква" коју исповедамо у символу вере и, са друге стране, фактичко постојање „много Цркава" које имају одређене заједничке елементе у вери јер верују у истог Сина Божијег, у јединствено Његово Јеванђеље као и у Његово обећање о успостављању Царства небеског. Познато је да смо у Р. Македонији дуго времена имали проблема са расколом, познато је и то да под притиском власти у тој земљи неки још остају у расколу, и то у расколу који је најбесмисленији у историји Цркве, расколу из етнофилетистичких побуда. Полазећи из тих потреба да покажемо на који начин и у коликој мери су расколи супротстављени јединству Цркве, ми смо проширили област нашег интересовања и у поменутој дисертацији разматрали смо већину теолошких проблема који постоје између хришћанских Цркава. Будући да је одбрана дисертације, ради више или мање познатих у јавности неприлика које смо доживели задњих година, одложена бар за десетак година, испало је, и то сматрамо Божијом вољом, да смо прво практично учествовали у решавању једног раскола у Цркви, а тек након тога, тек недавно, на неки начин и теоретски потврдили и доказали да су расколи највећи непријатељ јединству Цркве.

Знамо из Јеванђеља да ће у Царству Божијем бити разлика, али не и полних, расних и националних подела. Црква као икона Царства требало би да будо наднационална, стога нам кажите о етнофилетизму и његовом превазилажењу у нашој помесној Цркви, јер jе приметно да многи вери претпостављају нацију.

Цркви је потпуно неприродна свака подела по природним квалитетима који су карактеристика створене људске природе. Нико не може бити ни крив ни одговоран зато што се родио као мушко или женско, као Јеврејин или Јелин, као белац или као црнац. Зато Црква никад није раздвајала људе по њиховим природним карактеристикама, већ је увек покушавала да обједини различите дарове које људи добијају као „мираз" од Бога. И то је врло услешно радила све негде до друге половине 19. века када су се јавиле прве поделе у Цркви по племенској основи. На сабору у Константинопољу 1872, етнофилетизам је осуђен али није и искорењен. Нажалост, он се провлачи до наших дана, а ако смемо да дамо и сопствену констатацију, рекли бисмо чак и са несмањеном жестином. Етнофилетизам није само историјска рана на телу Христове Цркве, већ је то рана која још није у потлуности исцелена. Он је потпуно супротан природи Цркве и са теолошког аспеката је врло чудно како је успео да се приближи Цркви до те мере да рањава Цркву изнутра, раном која дуго времена не зацељује. Једино објашњење, према нашим скромним сазнањима, налази се у факту да је у времену појаве етнофилетизма у Цркви теологија као наука, али и као начин живота била у великој кризи. Због познатих историјских околности на Балкану и у Русији, та је криза потрајала и тек у другој половини 20. века почињу процеси теолошке обнове, који већ дају своје плодове. Етнофилетизам је потпуно неприродан Цркви и он не може ни на који начин опстати у Цркви јер је непомирљив са њом, али када ће он потпуно да буде превазиђен зависи од тога када ће Црква бити заиста тако зрела да у етнофилетизму препозна свог највећег унутрашњег непријатеља, да га лоцира, разобличи и тек након тога да га преобрази у нешто добро, корисно и обједињујуће, на сличан начин као што је вековима преображавала и друге људске грехове, расколе и јереси.

Интензивније проучавате богословqе Св. Максима Исповедника, а он jе познат између осталога улраво по свом учењу о вољи Божијој. Сходно томе, кажите нам нешто о теми воље Божије или о тајни Христовој које су веома присутне у мисли Св. Максима.

Живимо у времену у коме постојe тенденциjе истицања и пренаглашавања воље изнад других људских дарова и способности. Воља је заиста врло важна људска способност јер је она својство саме природе, али се она не сме стављати изнад других природних својстава јер што више човек постаје својевољан, толико је мање способан да живи у заједници. Својевоља индивидуализује човека и он све мање љуби, али у таквом стању и љубав му је све мање потребна. Неки људи никад не стижу до сазнања да, поред људске воље, у овом свету постоји и Божја воља која јо старија од људске вољо, воља која је постојала пре стварања човека, и према којој је човек и створен као самовласно (вољно) биће које по слободи, којом је обдарено, највише личи на свог Творца и бива Његова икона. Исловедајући две воље у Христу, божанску и човечанску, које нису у судару једна са другом јер се изражавају само кроз једну личност, Св. Максим Исповедник у суштини даје теолошки одговор начину по ком сапостоје божанска и лудска вола и у створеном свету. Бог је вољом својом, љубављу својом створио свет у своме Сину љубљеном, и Његова је воља да тај свет вечно постоји. Али то није довољно. Треба и створени свет да то жели, да 6и му Бог подарио вечно постојање у добру, поред простог постојања које свет сада има. Природа из које је свет створен раслолаже вољом и енергијом. То је дар Божји створеној природи. Ипак, једино човек од свих створених бића може за себе, али и у име читаве створене природе да изрази личносно не само своју вољу, већ и вољу створене природе. Зато је спасење зависно од човека и то не у мањој мери него што је то зависно од Бога. Човек може да се сагласи са вољом Божјом о спасењу, али има слободу избора и да се не сагласи. Тајна спасења је управо у томе да човек као најодговорније биће за спасење света извежба своју вољу да она увек буде сагласна са Божјом, да не изражава своју вољу само као избор, за шта, наравно, има могућност јер је слободно биће, већ да изражава своју вољу као сагласност са Божјом вољом. Људска слобода изражавана као избор има много алтернатива, али слобода, односно воља која жели сласење има само једну могућност, да се сагласи са Божјом вољом о спасењу света.

Ваше Блаженство, занима нас проблем односа подвижништва и Евхаристије. Шта мислите о исцељењу, односно о целовитости и уцеловљењу као психофизичком јединству са Христом.

Сходно претходно реченом, неиспуњење воље Божије назива се грех. Насупрот томе, испуњење воље Божје не само што је врлина него је и спасење. Између тих двају растојања, не просторних него духовних, протеже се подвижништво. Подвижништво је, дакле, кретање од греха према врлини, од несавршенства према савршенству, од иконе према подобију односно обожењу. Подвижништвом можемо назвати тај пут према вечности, а Евхаристија и поред тога што је служба док смо на путу према вечности, јесте и продор саме вечности у времену. Због тога што она временски траје много краће него што траје људски подвиг кроз живот, неки сматрају да је Евхаристија помоћ која долази од Бога ради доброг и успешног окончања подвига. У таквом контексту, Евхаристију третирају као средство које помаже да би се остварио неки циљ који је већи од ње саме. Али ако је Евхаристија продор вечности у времену, са чим се већина слаже, онда се тај продор вечности не може изгубити у времену, јер никада не може оно што је веће, а то је вечност, да се изгуби, да се угуши или да се покрије оним што је мање, а то је у овом случају време које има почетак и нема крај, док вечност нема ни почетак ни крај. Из те тачке гледања, Евхаристија престаје да буде нешто краткотрајно и епизодно, нешто што траје само у времену док се реално савршава, већ она постаје икона и символ једне стварности која још није у потпуности наступила. У Евхаристији коју служимо у оаом пролазном животу, Бог, анђели, светитељи, па и ми, људи, учествујемо као иконе, као они који имају дубоку и нераскидиву везу са прототимом, али још нисмо стигли до тог подобија. Евхаристија у будућем Царству биће саставлена само од прототипова, у њој ће учествовати Бог, анђели и сви освећени људи који су се усавршили у зрелости и одговорности према животу и према Божијој творевини. У том контексту подвижништво и Евхаристија су нераскидиво повезани, једно не искључује друго, већ се они употпуњују и међусобно се прожимају. И подвижништво и Евхаристија имају исти циљ, а то је спасење и вечни живот. Зато је њихово раздвајање скоро немогуће. Нити може да се сматра истинским подвигом онај подвиг који не учествује у Евхаристији, нити је учествовање у Евхаристији потпуно и у пуноћи без уласка у њу преко вежбе и подвига. Наравно да Црква није само лечилиште душа и тела, али, између осталог, она јесте и то. У Цркви се човек исцељује, постаје целовит, али не својим подвигом, не само путем вежбања, већ зато што се Евхаристијом уграђује у Тело Христово као у савршену целину у којој се исцељује, иостаје потпун и савршен као свако ко учествује у том Телу. Евхаристија потиче и подржава свако вежбање људског карактера који доприноси изградњи пуноће људског постојања, јер је она у ствари простор у коме се и валоризује сваки људски покушај приближавања Богу. Али, ипак, не постоји Евхаристија ради подвига, већ рекли бисмо управо супротно, подвизавамо се ради Евхаристије. Ипак и једно и друго је потребно и неопходно за спасење човека и створене природе.

Претпостављам да је Ваше горко искуство заточеништва продубило Ваша размишљања о слободи коју нам даје Бог и коју ће нам тек дати. Дакле, питање је о слободи.

Човек је слободан једино ако га Бог ослободи, јер он у самоме себи нема капацитет да се ослободи нити од греха нити од смрти. Ако га Бог ослободи Духом Светим, он је слободан без обзира на место у коме се налази и на време кроз које пролази. Наравно, говоримо о духовној слободи која се не поклапа увек са телесном слободом. Човек може бити телесно слободан, живети у великој лагодности, а да није слободан духовно. Дешава се и супротно, мада не тако често као оно прво, да је човек телесно поробљен, у затворима и оковима, а да је духовно слободан и да ту слободу живи у затворским условима. Ради се о ономе што смо рекли и кад смо одговарали на неко од претходних питања, човек може да слободу изрази као избор, а када је у затвору те могућности избора су врло ограничене, али може да изрази слободу и без избора, кроз сагласност са Божјом вољом и онда његова слобода ни у затвору није ограничена јер затвори немају такав механизам да ограничавају такво изражавање слободе. Затвор постаје неподношљив за оне људе које нису научили и нису пробали да слободу изражавају као сагласност са вољом Божијом. Јер, заиста, ограничења у затвору могу да буду толико бројна и велика да укину чак и елементарно изражавање слободе кроз избор. То што се хришћани вежбају у уздржању наравно није да би лакше прошли ако би евентуално пали у затвор или у неке неприлике, већ се уздржавају зато што одлучују да им живот пролази у ономе што је „једино потребно". Ипак, то што се карактер њихове личности гради на уздржању, помаже им кад се нађу у одређеним животним неприликама да их лакше преброде.

Не бисмо могли да заобиђемо ни стање раскола у Македонији. Да ли има помака ка сједињењу од стране расколника и каква су Ваша надања у вези са њиховим покајањем и остваривањем јединства са Црквом.

Без покајања расколника у Р. Македонији наравно да би било немогуће јединство са њима. Не зато што је то покајање потребно Цркви да би их понизила, нити што је потребно нама да задовољимо неку потребу за осветом. Расколници су се огрешили о Цркву, а много мање је битно што су се они огрешили и о мене лично оптужујући ме и клеветајући за ствари које, не само да никада нисам починио, него због којих сам већ два пута био у затвору, а сада очекујем и треће суђење. Не бих говорио овде о својим суђењима и затворским казнама, јер је то већ нашироко познато и они који су у Цркви знају истину о мојој наводно кривици.

Последњих девет година заиста сам прошао кроз бројна злостављања, понижавања, затворе, изгнанства, али, и поред свега, искрено, мени није потребно никакво извињење од стране расколничке организације у Р. Македонији. Благодаран сам Богу што је умножио благодат да издржим њихову неправду. Али Цркви се морају извинити. Они су безочно и безосећајно расцепали тело Цркве, што због својих личних интереса, што из етнофилетистичких побуда и то не може да се превазиђе без њиховог покајања. Покајање није потребно Цркви, покајање је потребно њима да би показали да су чланови Цркве. Јер немогуће је да се буде члан Цркве, а да се поступа на начин како су они поступали и настављају да поступају. Што се тиче наде на њихово покајање, ми смо одавно све то већ оставили Богу. Историја показује да у оваквим и сличним ситуацијама, када раскол превише дуго траје само Бог налази могућности да се он и исцели. Човек је најчешће немоћан да сам нешто учини, бев обзира на то колика је светост његовог живота. Ни Бог не може да све расколе исцели, јер Он неће да некога насилно уводи у Своју Цркву. Што се тиче наде, наравно да је имамо, јер без наде било би бесмислено и нерасудно сво ово страдање кроз које смо пролазили. Ипак, исцељење раскола највише зависи од самих расколника. Бог хоће, Црква хоће, ми хоћемо, још да они то желе и јединство би се брво постигло.

разговор водио свештеник Александар Михаиловић